Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Mladić: Znam ko je ubio moju Anu! (AUDIO)

-General Ratko Mladić od prvog dana znao je da je njegova kćerka Ana ubijena, kao što je znao i identitet ubice – tvrdi njegov biograf Ljiljana Bulatović. Ona u razgovoru za S media portal otkriva javnosti nepoznate detalje iz života najtraženijeg haškog optuženika.

Kada je primila vest da je general Ratko Mladić uhapšen, njegov biograf Ljiljana Bulatović pomislila je da je reč o još jednoj u nizu lažnih dojava. Novinarka, koja je od 1993. godine brižljivo beležila svaki potez komandanta Vojske Republike Srpske i koja je o njemu napisala nekoliko knjiga, ni dan-danas ne može da poveruje da je čovek kojem je posvetila najveći deo svoje karijere dočekao da se nađe iza rešetaka. To je, smatra ona, "strahovita greška i izdaja vlasti koje su jedva dočekale da prekaljeni vojni general", ili kako ona kaže „General mira“, bude izručen „sudskoj klanici Srba“ - Hagu.

-Kad sam videla prve fotografije generala Mladića posle hapšenja, shvatila sam da su mnogo poradili na tome da Ratka razbole – kaže Ljiljana za S media portal.
– Stoga smatram da moraju da nam odgovore: gde su ga mučili, gde su ovako uništavali? Zašto im je bilo važno da ga javnost vidi ovako urušenog? U prvi mah sam pomislila da su uhapsili njegovog dvojnika, da su pronašli čoveka kojeg će lako naučiti šta bi trebalo da kaže. Ali, kada sam čula kako se ponašao prilikom prvog susreta sa ljudima iz Tužilaštva za ratne zločine, shvatila sam da je to ipak general Mladić. Shvatila sam to po nekim gestovima, ostale su crte njegovog prkosnog, vojničkog karaktera... Odbio je da sedne na stolicu koju su mu ponudili, bio je direktan u komunikaciji sa zamenikom tužioca Vekarićem...

„Strani novinari su ga obožavali“

Sa generalom Ratkom Mladićem sagovornica S media portala upoznala se početkom devedesetih, kada je zatražila da uradi intervju. Prethodno je prošla svojevrsnu profesionalnu proveru; „ulaznica“ za intervju bilo je potresno putovanje sa sprskim majkama čiji su sinovi vojnici zverski mučeni i ubijeni u Hrvatskoj. Bulatovićka je išla sa unesrećenim majkama na identifikaciju tela njihove dece.

„Skotovi se zaigravaju nad generalovom sudbinom“

Ljiljana Bulatović kaže da joj je u životu često bilo teško što je upoznala Ratka Mladića, jedinog ratnog komadanta VRS koji je uspeo sa narodom da stvori i odbrani Republiku Srpsku. Nije joj, poverava se, bilo teško zbog ličnog stradanja, već zbog postradanja istine koju je, tvrdi, apsolutno spoznala kada je Mladić u pitanju: - Ali, sve vreme nosi me snaga te istine... Kada su dolazili u stan i tražili ga ovde, kada su pretili da će me uhapsiti, ja sam im svesno govorila: „Bolje ja nego on!“ Ako postoji iskonska privrženost tom čoveku, ona se slila u mojoj duši. Koliko je samo ljudi preplakalo, ozbiljnih ljudi, starih, mladih otkako je general uhapšen... Mladi sada imaju potrebu da izađu na ulicu, da ispolje bes... Najteže mi je što sada neki pokušavaju da ga ponize, da ga stave u ništavilo... Nad njim se skotovi zaigravaju, praveći se pritom da su mu bili prijatelji čak! Gaze vojničku čast i dostojanstvo...

-Došla sam u Han Pijesak sa ekipom kolega iz inostranih medija – priseća se Bulatovićka.
– General je kasnio. Kad je ušao, izvinio se što kasni, a ja sam rekla: „Nema veze, generale, čekali bismo mi Vas koliko god bude potrebno“! Potom sam ga pitala kako je. „Dobro, što ne bih bio“, odgovorio mi je pomalo reskim tonom. „Čujem da ste ranjeni, pa zato pitam“, kazala sam. General se okrenuo ka meni i oporo rekao: „Hoćeš da me pregledaš?“ Pocrvenela sam, a on je rekao: „E, vidi je! Pocrvenela! Haj’te da radimo!“

Kolege iz inostranih medija jedva su zapodenule razgovor sa komandantom VRS:

- Želja za razgovorom sa njim borila se sa strahom, ali ih je general ubrzo opustio. Posle tog susreta fotograf Džejms Avoja bio je potpuno opčinjen Mladićem. Pozdravili su se tako što mu je general poklonio svoju šapku. Avoja ju je svuda nosio i svima se hvalio od koga je dobio taj tako neobičan, jedinstven i posebno vredan poklon. Jednom prilikom je čak doveo svog sina da ga upozna sa generalom...


„Ana me je molila da je vodim na front“

Iako je čitav život generala Mladića obavijen velom tajne, najveću misteriju predstavlja velika porodična tragedija – smrt kćerke Ane, apsolventa Medicinskog fakulteta. Prema zvaničnoj verziji, kćerka jedinica generala Mladića izvršila je samoubistvo pucajući sebi u slepoočnicu iz očevog pištolja.
U lokvi krvi pronašli su je brat Darko i majka Bosa.
Njen otac je, pak, od prvog dana ove tragedije ispovedio svom biografiju da je Ana – ubijena!

-Anin odlazak na apsolventsku ekskurziju u Moskvu početkom marta 1994. mnogo toga je promenio – navodi Bulatovićka. – General mi je pričao da se „sve dešavalo vrlo čudno“. Rekao mi je: „Prvi put su njih dve (Ana i Bosa – prim. aut.) odlučile nešto, a da me nisu ni pitale. Samo su mi saopštile da će Ana ići u Moskvu. Otišla je, i kad se vratila, žalila se Bosi da je mnogo boli glava. Onda sam ja u drugoj polovini marta došao iz Han Pijeska na kratko u Beograd, poslom. Proveo sam nekoliko sati sa porodicom, uveče smo igrali ’podmornice’, i Ana je govorila kako će me pobediti. I zaista me je pobeđivala, mene, ratnog generala... Ujutru mi se poverila da neće izaći na ispit, jer ’ništa ne zna’. Uzeo sam knjigu, propitivao je... Znala je svaki odgovor, ali čim sam zaklopio korice knjige, kazala mi je: ’Eto vidiš da ništa ne znam! Mnogo me boli glava... Neću izaći na ispit, hoću sa tobom na front!’ Nisam se složio sa tim, a ona me je tako molila, neumorno... Nisam popustio. Rekao sam joj, hajde završi taj fakultet, pa dođi, trebaće nam pomoć lekara. I otišao sam nazad, kod vojske i naroda...

Get the Flash Player to see this player.

Predosetio kćerkinu smrt

Idućeg dana, tačno u pet sati izjutra, general Mladić je, kako je svedočio svom biografu, kao oparen skočio iz kreveta. Podelio je sa Bulatovićkom najstrašnije osećanje - „kao da mu je neko srce iščupao“.

- Rekao sam vojniku koji je bio pored mene: „Negde se nešto strašno desilo, zovi sve položaje!“ Zove, svuda je sve pod kontrolom. Popio sam čašu vode i vratio se u krevet, kad je zazvonio telefon. Bosa vrišti, Darko iza nje jedva govori „Seka... Mrtva...“ Kažem, ne dirajte je, ne pomerajte je...

Ratni general koji se borio za mir

S ljubavlju i privrženošću sestre, biograf generala ističe: - General Mladić je naša čast, svako njegovo delo je čast srpskog naroda! Ako postoji dostojanstvo, onda je to dostojanstvo generala Mladića i pred neprijateljima i pred narodom. Ne znam slučaj u istoriji ijednog vojskovođe koji se borio da zavlada mir, da prestane rat. General Mladić se sve vreme sporio sa političarima da ne bude rata. Zamislite to: ratni general koji se bori za mir! Nađite još jednog takvog... Nema ih!

Ovu priču Ljiljana Bulatović čula je posle sedmodnevnog pomena Ani Mladić, u njenoj sobi u stanu Mladićevih na Banovom brdu. Glas joj drhti dok se naglas priseća tih teških momenata:

- Bilo ga je strašno slušati... Tvrdio je da njegova Ana nikada ne bi podigla ruku na sebe, posebno ne bi oduzela sebi život iz pištolja koji je njen otac dobio kao najbolji student na Vojnoj akademiji. Otkrio je da je porodični dogovor bio da se iz tog pištolja oglašava rođenje svih Mladića... Prisećao se kako mu je Ana rekla da će, kad se bude udala, zadržati prezime Mladić da bi se i rođenje njene dece proslavljalo hicima iz tog pištolja... Gledajući ga, činilo mi se kao da se pretvorio u neku crnu gromadu, i svakog trenutka sam očekivala da grunu suze iz njega. Kad sam ga videla takvog, rekla sam: „Ja ne mogu više, ja moram da plačem“, a on mi je uzvratio: „Plači, plači ti, da mi bude lakše“. Potom je prozborio: „Ljiljo, ja znam da je moja Ana ubijena! I znam čoveka koji ju je ubio, a znaš ga i ti, i baš zato što ga znaš, neću ti reći ko je. Ja znam i zašto su je ubili. Braća Srbi su to! Ali, ja ću sa njim sam da završim“...

Ubica bio u kući!

Bulatovićka otkriva za sada nepoznati detalj koji bi mogao da razreši ko je počinio zločin nad Anom Mladić:

- General mi je rekao: „Bio mi je jedan čovek u kući... Govorio je kako smo skladna porodica, kako smo harmonični, kako se volimo i poštujemo. Bilo mi je čudno što tako govori. Pobogu, pa ko će koga voleti, ceniti i poštovati ako ne muž ženu, žena muža, deca roditelje, roditelji decu?! Onda me je taj čovek pitao koga više volim, Darka ili Anu. Pitao sam ga kako ću decu deliti?! Insistirao je. Rekoh mu, Ana je žensko, nekako mi se pod srce zavukla... Tad je izašao iz kuće... Ubrzo zatim desila se Anina apsolventska ekskurzija, pa te čudne glavobolje i to njeno insistiranje da krene sa mnom na front...“

Ratko Mladić: Biografija generala (VIDEO) Strazbur čuva Mladića od Haga! Mladić ide na ćerkin grob? (FOTO, VIDEO)

Sagovornica S media portala otkriva kako joj je tokom tog razgovora general Mladić pružio nekoliko fotografija, napravljenih u Moskvi.

- Na njima Ana, vesela i raspoložena. Pokraj nje sedi neki nepoznati sedi čovek. Ratko me pita znam li tog čoveka. Odgovaram da ne znam, jer ne vidim dobro lik, ali možda bih i mogla da se setim ko je... Tri dana kasnije, general se vratio na front, u Goražde. Dok se po Beogradu pričalo kako leži na Vojno-medicinskoj akademiji gde se leči posle tragedije koja ga je zadesila zbog Ane, on je bio na zadatku, sa svojim vojnicima...

„Stradaću od srpske ruke, kao i moja kćerka!“

Na Sanskoj skupštini general Ratko Mladić otkrio je strašnu istinu - da zna da su mu Srbi ubili kćerku. Ljiljana Bulatović u knjizi „Raport komandantu“ prenosi delić tog govora:

„Svaku aferu u koju je umešan Ratko Mladić postavite na Skupštinu, i ako za srpsko jedinstvo treba moja glava i moja smrt – izvolite! Ovde sam spreman dati i život, a siguran sam, kao što sam to rekao i na osnivačkoj skupštini 12. maja 1992. godine da neću stradati (kao što ni moje dete nije stradalo) od ustaške, već od srpske ruke! Spreman sam da se borim za svoj obraz i za svoj narod, makar milion života izgubio!“

Na pitanje da li se posle Anine smrti general Mladić promenio, da li je, kao što bi bilo prirodno postao okrutan, bezosećajan i surov, Ljiljana kaže:

-Svi su tražili u njemu promenu, jer je bilo prirodno posle toga da će se promeniti. General Mladić je posle Anine smrti u određenim trenucima postao samo osetljiviji, ranjiviji... On je inače osetljiv čovek, njemu su suze dolazile na svaku nesreću koju narod doživljava. Patio je sa narodom... Ne znam nikoga ko je više patio i ko je tako silno pripadao svom narodu kao general Mladić. On se posle Anine smrti promenio samo utoliko što je postao obaziriviji prema takozvanim prijateljima, žešći prema neprijateljima i nesrećniji prema svakoj nevolji koja se dešavala srpskim majkama, toj deci kako je on zvao svoje vojnike... A ljudi... Ljudi su ga videli onako kako su želeli da ga vide. Ne postoji njegova naredba ni pre ni posle Anine smrti: „Ubij!“ A mnogi su možda baš to hteli da čuju od njega... Nisu dočekali! I neće!

S media
Foto: Arhiva Ljiljane Bulatović

Početkom novembra 2011. godine, Ljiljana Bulatović Medić, od Urednistva ruskog patriotskog lista SAVJETSKAJA RASIJA dobila je godišnju nagradu REČ ZA NAROD (tiraz im je 300.000, sajt www.sovross.ru) za Zapis o susretu sa generalom Ratkom Mladićem u Ševeningenu. 

 писательнице Лиляне БУЛАТОВИЧ-МЕДИЧ

– за репортаж из гаагских застенков «Встреча с Ратко Младичем» (Белград, Сербия); 

НОВА КЊИГА ЉИЉАНЕ БУЛАТОВИЋ:

''РАПОРТ КОМАНДАНТУ У ОГЛЕДАЛУ ЕПОХЕ''

''Рапорт команданту''  претходна књига Љиљане Булатовић јесте рапорт истине пред историјом, рекао је у Шевенингену генерал Ратко Младић аутору.

'' Рапорт команданту у огледалу епохе''  нова, осамнаеста књига Љиљане Булатовић настала је  као хроника догађаја,  карактеристичних за ову епоху,  које су тема и садржај Рапорта изазивали. О томе она говори и следеће:

''Готово све што се дешавало Истини о положају српског народа у прошлом рату у Босни и Херцеговини, о улози Војске Републике Српске и њеног јединог ратног команданта, на медијско-параполицијској ломачи до данашњег дана, одразило се у овом Огледалу, стало је у корице ове књиге. И све руске и српске лепоте,  београдске срамоте и муслиманско-сарајевски преступи (њихова забрана обележавања Петровдана 2011.год у Сребреници). Описала сам све промоције Рапорта истине по Србији, Црној Гори и нарочито по Републици Српској.

Немилосрдно сам записивала и описивала и награде и разнолика признања, као и свакојаке прогоне и срамна медијска линчовања. Али и часне примере поштовања истине о човеку коме је књига била посвећена. 

У Русији су ме цењене културне и друштвене институције награђивале, уз знаке трајног поштовања према идеји за коју се борим.

У Србији ме трајно прогоне и онемогућавају слободу изражавања, пре свих, Тужилаштво за ратне злочине,  уз диктирано учешће већине медија на најбестиднији начин: без оспоравања, само мржњом! Струковна удружења, којима припадам по професији и делу, ставила су ме на своје црне листе. Утолико су ми били драгоценији часни изузеци интелектуалаца, историчара, књижевника, новинара.

Наравно, најзначајнији ослонац су ми били небројени борци и саборци генерала Младића, знани и незнани. Ратни официрски кадар Војске Републике Српске, са занемарљивим изузецима додавали су ми разлоге да браним чињенице и одупирем се геноциду над истином, која се од богова рата води деценијама против српског народа.

Јасно ми је да се истином не може одбранити ниједан честити Србин у ово Дисово црно време пропадања. Личним искуством сведочим да је ова епоха обележила љубав према српском народу као најскупљу драгоценост, која се мора храбро, са много знања, проносити кроз сва испаштања и издајства, у име корена православног васпитања и националног поноса.

Ова књига је специфични одраз стања етичког, политичког и стваралачког духа наше епохе у Србији, у односу према основним традиционалним вредностима српског народа: достојанству, слободарству, честитости. 

Ова књига је неуништиви траг пркосног истрајавања српског народа у поштовању својих жртава у одбрамбеном ослободилачком рату у Босни и Херцеговини, али и у Хрватској.

Ова књига је хроника опстајања у борби за истину, која је објављена у свим мојим преходним књигама, приложена историји и неким будућим праведним судовима и судијама; часним народним трибунима;  Српској православној цркви и Војсци Републике Српске и подршка народу да верује у оно што зна и да преноси на покољења истину.

Књига је уоквирена на клапнама штампаном фантастично пригодном песмом Владислава Петковића Диса ''Наши дани'', која је објављена пре сто година!

Ова књига већ је добила највише оцене од генерала Ратка Младића, који је у Шевенингену добио први примерак књиге и прочитао је.''

У књизи је поменуто око хиљаду имена. Цитирано безброј докумената. Нека су сасвим ексклузивна: на пример, честитка, коју је у име Демократске странке др Зоран Ђинђић 1994.године за Дан Војске Републике Српске упутио команданту генералу Ратку Младићу за Дан ВРС!

У складу са новинарским жаром аутора, она у књизи ексклузивно објављује и прву исповест Генераловог ратног ађутанта и оданог пријатеља Рајка Бандуке, као и своје ексклузивне репортаже са пута по Абхазији, из Москве и Петрограда.

Као јединствен у литератури је и запис аутора са сусрета са генералом Младићем у притворској јединици у Шевенингену!

''Рапорт команданту у огледалу епохе'' посветила сам  неустрашивим поштоваоцима Истине, пркосним поданицима Честитости и Јунаштва, браниоцима Слободе и Достојанства српског народа у овој епохи најтежих историјских искушења, која трају'', каже Љиљана Булатовић Медић.

(Издавачи ове књиге су ''Свет књиге'', из Београда и аутор.  Има 438 страна, илустрована је фотографијама, кошта 1.000,00 динара и може се купити у Књижари ''Никола Пашић''у Београду, код локалних продаваца у Београду и Бијељини, наручити поузећем преко Франкфуртских вести или аутора: 00381 113835782 или на емаил likid@eunet.rs.) 

ДРАГА БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРПКИЊЕ,

УЧЕСНИЦИ ''ПЕТРОВДАНСКИХ ДАНА СРЕБРЕНИЦЕ 2011.!

ОБАВЕШТАВАМ ВАС, СА ДУБОКИМ ЖАЉЕЊЕМ, ДА САМ ОДЛУЧИЛА ДА У НОВИМ НАМЕТНУТИМ ОКОЛНОСТИМА У ОПШТИНИ СРЕБРЕНИЦА, ОВЕ ГОДИНЕ НЕ ДОЂЕМ НИ НА ОКРУГЛИ СТО НИ НА ПОМЕН СРПСКИМ ЖРТВАМА ОТАЏБИНСКОГ ОДБРАМБЕНОГ РАТА НА ПОДРУЧЈУ СРЕБРЕНИЦЕ И БРАТУНЦА.

ПРЕНОСИМ ВАМ ПОЗДРАВЕ И ПОДРШКУ НЕБРОЈЕНИХ ПОЈЕДИНАЦА, УДРУЖЕЊА И ИНСТИТУЦИЈА ДА ИЗДРЖИТЕ СВА ИСКУШЕЊА И НЕСРЕЋЕ КОЈЕ ВАС ДЕЦЕНИЈАМА ПРИТИСКАЈУ НА ВАШИМ ОГЊИШТИМА И У НАШОЈ РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ, СВЕСНИ СВОЈЕ ПРАВОСЛАВНЕ ИСТОРИЈЕ И ОБАВЕЗЕ ДА САЧУВАТЕ КОРЕНЕ ПРАВОСЛАВЉА БАШ У СРЕБРЕНИЦИ И БИРЧАНСКОМ КРАЈУ.

ПОСЕБНО ВАМ ПРЕНОСИМ ПОДРШКУ ДА ИСТРАЈЕМО У НЕГОВАЊУ ИСТИНЕ И НАЦИОНАЛНОГ ДОСТОЈАНСТВА ОД ДИРЕКТОРА ФОНДА ЗА ХУМАНИТАРНО ПРАВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, ПОШТОВАНОГ И НЕУМОЉИВОГ БОРЦА ЗА ИСТИНУ И ПОМИРЕЊЕ НАРОДА, ЏЕВАДА ГАЛИЈАШЕВИЋА.  ПРЕНОСИМ ВАМ ЊЕГОВО ОГОРЧЕЊЕ ШТО СЕ НЕКО ДРЗНУО ДА НАМ ЗАБРАНИ ИСТИНИТУ СРЕБРЕНИЦУ И ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ И ДА ЗАБРАНИ СРБИМА ДА ПОСЕБНО У ДАНИМА ПЕТРОВДАНСКИМ ИСКАЗУЈУ ПОШТОВАЊЕ И СЕЋАЊЕ  НА ЖРТВЕ РАТА. УКАЗАО ЈЕ И НА ТО ДА СЕ У ОВОМ СЛУЧАЈУ НА НЕЗАКОНИТ НАЧИН  БАВЕ НАЈОСЕТЉИВИЈИМ МЕЂУНАЦИОНАЛНИМ ТЕМАМА И ОСЕЋАЊИМА, УПРАВО НЕКЕ СРЕБРЕНИЧКЕ  ЛИЧНОСТИ, КОЈЕ НЕМАЈУ МОРАЛНИ ИНТЕГРИТЕТ ЗА БАВЉЕЊЕ ЈАВНИМ ПОСЛОВИМА.

САГЛАСНИ СМО У ТОМЕ ДА СВАКО ИМА ПРАВО ДА ИСТРАЖУЈЕ ИСТИНУ О РАТНОМ СТРАДАЊУ, УЗ  УЗАЈАМНО ПОШТОВАЊЕ ЖРТАВА ТОГА РАТА.

ОБЈАВЉИВАЊЕ НЕКИХ СРЕБРЕНИЧКИХ ЧИНОВНИКА ДА МИ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО, ДОК ЈЕ ЊИХОВОГ ВАКТА, ДА ДОЂЕМ У СРЕБРЕНИЦУ  И ПРЕТЊА СТРАШНИМ ИНЦИДЕНТИМА, САМО ЈЕ НАМЕТАЊЕ НОВИХ МЕЂУНАЦИОНАЛНИХ  СУКОБА, КОЈИ БИ МОГЛИ ДОВЕСТИ ДО НОВИХ ОПТУЖБИ ДА СМО МИ, СРБИ, КРИВИ ЗА ТО И МОГЛО БИ ИМАТИ ЗА ПОСЛЕДИЦУ УВОЂЕЊЕ НЕКИХ АДМИНИСТРАТИВНИХ МЕРА, КОЈЕ БИ СРЕБРЕНИЦУ ОДВОЈИЛЕ ОД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, ШТО ЊИМА И ЈЕСТЕ СТАЛНА ЖЕЉА.

AЛИ, НИСАМ СЕ ЈА УПЛАШИЛА ЊИХОВИХ ПРЕТЊИ!

САМО,  НИКАКО НЕ ЖЕЛИМ ДА МОЈЕ ПРИСУСТВО У ТИМ СВЕТИМ ПРИЛИКАМА У СРЕБРЕНИЦИ И БРАТУНЦУ ИЗАЗОВЕ ДИВЉАЊЕ ПРИМИТИВНИХ МУЏАХЕДИНСКИХ СНАГА, НА ШТЕТУ ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВЉЕЊА НАРОДА У БУДУЋНОСТИ У БИРЧАНСКОМ КРАЈУ.

ХВАЛА ВАМА ШТО СТЕ ПРЕПОЗНАЛИ ДА ЈЕ СВЕ ШТО САМ ДО САДА УРАДИЛА, БИЛО ЧАСНО И ИСТИНИТО У ОДБРАНИ ИСТОРИЈСКИХ ДОКУМЕНТАРНИХ ЧИЊЕНИЦА О УЗРОЦИМА И ПОСЛЕДИЦАМА РАТА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ, А ПОСЕБНО У СРЕБРЕНИЦИ. ХВАЛА ШТО СТЕ МЕ ПРИМИЛИ ЗА СВОГ САБОРЦА И СЕСТРУ.

ОНИ ШТО МИ ЗАБРАЊУЈУ ДА ЗАЈЕДНО СА ПУКОВНИКОМ  ВРС МИРКОМ ТРИВИЋЕМ ОБНОВИМО ИСТИНИТО СЕЋАЊЕ НА СРЕБРЕНИЦУ 11. ЈУЛА 1995. ГОДИНЕ ЗНАЈУ ДА ТО ЧИНЕ ДА БИ САЧУВАЛИ ЛАЖ, КОЈОМ УГЊЕТАВАЈУ И СОПСТВЕНИ НАРОД.

СВАКО КО МЕ ЗНА, ИЗ БИЛО КОЈЕГ НАРОДА, КО ГОД ЈЕ ЧИТАО МОЈЕ КЊИГЕ, ЗНА ДА МИ СЕ НЕ СМЕ РЕЋИ НИ ДА САМ ФАШИСТА, НИТИ ДА МРЗИМ БОШЊАКЕ. АЛИ, МРЗИМ ЛАЖ И МАНИПУЛАЦИЈУ НАРОДОМ,У ИМЕ РАТНИХ ЦИЉЕВА БОГОВА РАТА. МОЈА САВЕСТ ЈЕ МИРНА И ЗАХТЕВА ОД МЕНЕ ДА ИСТРАЈЕМ У ОДБРАНИ СРПСТВА У ИСТИНИ И ДОСТОЈАНСТВУ СВОЈИМ ПЕРОМ И КАЗИВАЊЕМ.

ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ,

ЈА ЋУ НА ПЕТРОВДАН, СА СВОЈИМ ПРИЈАТЉИМА И САРАДНИЦИМА ЗАПАЛИТИ СВЕЋУ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У БЕОГРАДУ У ПОМЕН НА НАШЕ СТРАДАЛНИКЕ ОД 1991. ДО 1995. ГОДИНЕ ШИРОМ БИРЧАНСКОГ КРАЈА, КОЈИ СУ УБИЈАНИ САМО ЗАТО ШТО СУ ПРАВОСЛАВНИ.

МИ НЕМАМО РАЗЛОГА ДА СЕ БОЈИМО ИСТИНЕ!

А ЈА САМ СВЕ ВРЕМЕ УЗ ВАС, КАО СЕСТРА ПРАВОСЛАВНА.

НЕКА ВАС БОГ ЧУВА. 

Београд, 9. јула 2011.                    ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ!

ПОВОДОМ СТРАДАЊА СРБА У СРЕБРЕНИЦИ ЗА ВРЕМЕ РАТА И ДО ДАНАС, ВЕЋ САМ ВАС У ЈЕДНОМ ПИСМУ  ПИТАЛА – ДА ЛИ МОЖДА ВИ ЗНАТЕ ЗА НЕКИ ТАЈНИ ПЛАН ДА СЕ СРЕБРЕНИЦА ПРЕДА МУСЛИМАНИЈИ, ПА ДА О ТОМЕ НА ВРЕМЕ ОБАВЕСТИМО ОВДАШЊЕ СРБЕ, ДА НЕ БИ ПОНОВО БИЛИ ЖРТВОВАНИ НА НАЈСТРАШНИЈЕ НАЧИНЕ.

ТО ШТО МИ НИСТЕ ОДГОВОРИЛИ ДОВЕЛО МЕ ЈЕ /МОЖДА/ У ЗАБЛУДУ ДА ТАКВОГ ПЛАНА НЕМА, НЕГО ДА ТРЕБА ПОМАГАТИ БРАЋИ СРПСКОЈ У СРЕБРЕНИЦИ ДА СЕ БОРЕ ЗА ОПСТАНАК И ПРОТИВ ТЕШКОГ ГЕНОЦИДА НАД ИСТИНОМ О РАТНИМ ДОГАЂАЈИМА У БИРЧАНСКОМ КРАЈУ.

И ЈА ТО, ПО СВОЈОЈ САВЕСТИ И ПРЕМА СТВАРАЛАЧКОЈ МОГУЋНОСТИ ЧИНИМ ГОДИНАМА. ТАКО САМ ОБЈАВИЛА ''СРЕБРЕНИЧКУ ТРИЛОГИЈУ'', КОЈА ПОЧИЊЕ КЊИГОМ ''ИСТИНИТА СРЕБРЕНИЦА'', ОБЈАВЉЕНА ПРЕ ПЕТ ГОДИНА И РАСПРОДАТА У ТРИ ИЗДАЊА. /ТЕ КЊИГЕ САМ У ВАШЕМ ПРИСУСТВУ, У СКЕЛАНИМА ПРЕДАЛА ТАДАШЊЕМ НАЧЕЛНИКУ МАЛКИЋУ И ОН ИХ КУЛТУРНО ПРИМИО И ОБЕЋАО ДА ЋЕМО ЈЕДНОМ ПОПРИЧАТИ О ЊИМА./

НАПОМЕНУЋУ ВАЖНУ СТВАР – НИКО ДО САДА НИЈЕ ОСПОРИО НИЈЕДНУ ЈЕДИНУ ЧИЊЕНИЦУ КОЈУ САМ ОБЈАВИЛА У ТИМ И СВИМ ДРУГИМ КЊИГАМА.

ДРАГИ ГОСПОДИНЕ ДОДИК!

ОВЕ ГОДИНЕ ЈЕ ТАМО НЕКИ ОПШТИНСКИ ЧИНОВНИЧИЋ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ, МУСЛИМАНСКОГ ИМЕНА,  ОБЈАВИО НЕШТО НЕЧУВЕНО И НЕМОГУЋЕ: ЗАБРАНИО ЈЕ ПРОМОЦИЈУ МОЈЕ КЊИГЕ ''ИСТИНИТА СРЕБРЕНИЦА'', ЈЕР ЈЕ ''ЗАБРАЊЕНА И У СРБИЈИ''!  НИТИ ЈЕ БИЛА ПЛАНИРАНА ПРОМОЦИЈА ОВЕ КЊИГЕ, НИТИ ЈЕ ИЈЕДНА МОЈА КЊИГА ЗАБРАЊЕНА У СРБИЈИ! /Ако сазна да у библиотеци Дома културе постоји по три примерка сваке моје књиге, можда ће одлучити да их стави на ломачу!/

ПОТОМ ЈЕ ДОДАО УЉЕ НА ВАТРУ: ПРОГЛАСИО МЕ ''НЕПОЖЕЉНОМ ОСОБОМ'' ПОД ПРЕТЊОМ ДА НИ НАТО НЕЋЕ МОЋИ ДА ЗАУСТАВИ ДИВЉАЊЕ 10.000 МУСЛИМАНА У СРЕБРЕНИЦИ, АКО СЕ ЈА ТАМО НЕГДЕ ПОЈАВИМ ТИХ ДАНА.

ЈАСНО ЈЕ ДА ЈЕ ЊЕМУ НЕКО ДАО НАЛОГ ЗА ТАКВЕ ОДЛУКЕ, КОЈЕ ЋЕ ВАЖИТИ СВЕ ДОК ЈЕ ОН У ''ИЗВРШНОЈ ВЛАСТИ''!

ОН И ПРОЗИВА ЊИХОВА ИМЕНА: ТУЖИОЦА БИХ И ФЕДЕРАЛНОГ МИНИСТРА АХМЕТОВИЋА.

АЛИ, ТУ НИЈЕ КРАЈ: ОНИ ОДЛУЧУЈУ ДА ПРОШИРЕ ЛИСТУ ЗАБРАЊЕНИХ ЛИЧНОСТИ ИМЕНОМ ПУКОВНИКА ВРС МИРКА ТРИВИЋА, ЈЕР ЈЕ ОН ПРЕДАО РАПОРТ ГЕНЕРАЛУ РАТКУ МЛАДИЋУ 12. ЈУЛА 1995. ГОДИНЕ И ТРЕБАЛО ЈЕ ДА НАМ ОВЕ ГОДИНЕ ЕВОЦИРА ИСТИНИТЕ УСПОМЕНЕ НА ТЕ ДАНЕ!

ПРИ ТОМ, ДАНИМА СЕ ВРШИ ТЕШКА ТОРТУРА НАД СРБИМА ОРГАНИЗАТОРИМА 16-ГОДИШЊЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ ''ПЕТРОВДАНСКИ ДАНИ У СРЕБРЕНИЦИ'' И ПРЕТЊЕ ЗА ЊИХОВУ БЕЗБЕДНОСТ.

ВЕЧЕРАС САОПШТАВАЈУ МЕДИЈИ ДА СУ МУП СРБИЈЕ И МУП БИХ ПРОЦЕЊИВАЛИ БЕЗБЕДНОСНУ СИТУАЦИЈУ У СРЕБРЕНИЦИ ВЕЗАНО ЗА ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 11. ЈУЛА У ПОТОЧАРИМА! ЈА ЗНАМ ШТА ТО ЗНАЧИ: ИСТО ШТО И ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – ДА НЕ ДОЗВОЛЕ МНОГИМ МЛАДИМ ЉУДИМА ИЗ СРБИЈЕ ДА ДОЂУ НА ПОМЕН СРПСКИМ ЖРТВАМА НА ВОЈНИЧКОМ ГРОБЉУ У БРАТУНЦУ!

ШТА СЕ ОВО ДЕШАВА, ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ НА ТЕРИТОРИЈИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!?

ГОДИНУ ДАНА УРЕДНО СТОЈИ ОГРОМАН ПЛАКАТ У ПОТОЧАРИМА ДА СУ СРБИЈА И РЕПУБЛИКА СРПСКА ГЕНОЦИДНЕ И НИКО НЕ СМЕ ДА ТУ УВРЕДУ УКЛОНИ СА ТЕРИТОРИЈЕ РС! МЕНЕ ВРЕЂА. ЗАШТО ЈЕ ВИ ИГНОРИШЕТЕ?

ПРОШЛЕ ГОДИНЕ ВАШ КОЛЕГА ИЗ СУСЕДНЕ ДРЖАВЕ У КОЈОЈ ЖИВИМ, ПОКЛОНИО СЕ ЗАВЕТУ РЕИСА ЦЕРИЋА ДА ЈЕ ОСВЕТА ЊИХОВА ПРАВДА И СМЕРНО ПРОШАО ПОРЕД УВРЕДЉИВЕ ПОРУКЕ МУЏАХЕДИНА. ОВЕ ГОДИНЕ НЕЋЕ ДОЋИ. БИО У САРАЈЕВУ ПРЕ НЕКИ ДАН ПИО МАКИАТОС СА НЕКИМ САНЏАКЛИЈСКИМ ПЕВАЧЕМ И САРАЈЕВСКИМ ФУДБАЛЕРОМ, ОБИШАО РОДНИ СТАН У САРАЈЕВУ И ТОГ ИСТОГ ДАНА СУ НАМА ЗАБРАНИЛИ ДОЛАЗАК У СРЕБРЕНИЦУ!

ЗАШТО СУ СЕ НА ТО ОДЛУЧИЛИ? ШТА СЛЕДИ ИЗА ТОГА? КАКВА ЈЕ ТО НАЈАВА ДИВЉАЊА 10.000 МУСЛИМАНА ПО СРЕБРЕНИЦИ? А СРБИ БИВАЈУ ПРОГЛАШЕНИ ''ПАРАЛЕЛНИМ'' ГРАЂАНИМА И НЕ СМЕЈУ НИ ДА ЗУЦНУ, НИ ДА ПЛАЧУ, НИ ДА МИСЛЕ, НИ ДА ГОВОРЕ...

ЈА САМ ОДЛУЧИЛА, У ДОГОВОРУ СА ОРГАНИЗАТОРИМА ПЕТРОВДАНСКИХ ДАНА, ДА НЕ ДОЂЕМ ОВЕ ГОДИНЕ У СРЕБРЕНИЦУ И БРАТУНАЦ, ДА НЕ БИХ БИЛА ПОВОД  ЗА КАКВУ ВЕЛИКУ НЕСРЕЋУ. АЛИ – КО НАМ ГАРАНТУЈЕ ДА СЕ НЕКОМЕ НЕ УЧИНИ ДА ЈЕ МЕНЕ ВИДЕО И НАВАЛИ НА НЕДУЖНО СРПСКО ЧЕЉАДЕ, А ОНДА ... ОНДА ЋЕ ОПЕТ БИТИ СРБИ КРИВИ!

ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ, АКО ЈЕ СРЕБРЕНИЦА ЈОШ УВЕК У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ, ОНДА ХИТНО НАЛОЖИТЕ ОДГОВАРАЈУЋИМ СЛУЖБАМА ДА ЗАБРАНЕ ОВОМ ЗАМЕНИКУ НАЧЕЛНИКА /ЗАМИСЛИТЕ ФУНКЦИЈЕ!!!/ ДА ОРГАНИЗУЈЕ И ПОДСТИЧЕ НАЈАВЉЕНА ЗЛОДЕЛА НАД СРБИМА У СРЕБРЕНИЦИ! ЈА САМ У ОВОМ СЛУЧАЈУ, КАО И ПУКОВНИК ТРИВИЋ САМО СИМБОЛ СРПСКОГ БИЋА!

ЗАШТИТИТЕ, ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ, СРБЕ У СРЕБРЕНИЦИ ДА НЕ СТРАДАЈУ САМО ЗАТО ШТО ЖЕЛЕ ДА СЕ ЗНА ИСТИНА О РАТНИМ ДОГАЂАЊИМА У СРЕБРЕНИЦИ И БИРЧАНСКОМ КРАЈУ!

НЕМОЈТЕ МЕ СЛУЧАЈНО ПИТАТИ ОТКУД У МЕНИ ТОЛИКА БРИГА ЗА СРБЕ У СРЕБРЕНИЧКОМ КРАЈУ! СВИХ ОВИХ ГОДИНА СРЕЛА  САМ ДЕСЕТИНЕ СТРАДАЛНИКА, СПОЗНАЛА ТОЛИКО ЊИХОВЕ ПАТЊЕ И ПОНИЖЕЊА И СА ЊИМА СЕ СРОДИЛА СЕСТРИНСКИ, ДА СА ЊИМА СВОЈОМ ДУШОМ И САВЕШЋУ ДЕЛИМ СУДБИНУ.

ЈА СИГУРНО НЕЋУ ЗАБОРАВИТИ НИ ОПРОСТИТИ ОВОМ ДЕЛИЈИ, ШТО МЕ ЈЕ УЦЕНИО ПРЕТЊОМ ОВЕ ГОДИНЕ ДА БУДЕМ У МИРУ СА СВОЈОМ БРАЋОМ И СЕТРАМА УОЧИ И ЗА ПЕТРОВДАН... НИСАМ СЕ УПЛАШИЛА, САМО НЕ БИХ МОГЛА СЕБИ ДА ОПРОСТИМ ДА БУДЕМ КРИВАЦ ''ДИВЉАЊА'' НАОШТРЕНИХ МУЏАХЕДИНА И НАСЕРОВИХ БОЈОВНИКА НАД ЊИХОВИМ НЕВИНИМ ЖИВОТИМА.

ПOШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ДОДИК,

МОЛИМ ВАС, ПОБРИНИТЕ МАЛО ВИШЕ ЗА СРБЕ У СРЕБРЕНИЧКОМ КРАЈУ. И ПОМОЗИТЕ ИМ ДА БУДУ ЈЕДИНСТВЕНИЈИ НЕГО ДО САДА!

НЕКА ВАС БОГ ЧУВА, А ВИ ЧУВАЈТЕ СРПСКИ НАРОД!

9.ЈУЛА 2011.

БЕОГРАД                                                     ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ

ЉИЉАНАБУЛАТОВИЋ МЕДИЋ, за ПЕЧАТ:

ПРОГОН ПРАВДЕ И ПРАВОСЛАВЉА

ИЗ ПАЛАТЕ ПРАВДЕ У БЕОГРАДУ

 /Запис из суда/

Београд, априла 2011.

''Памти, Србине, и усправи се!'' – невелику књижицу, значајних упозорења српству, додаде ми АнтонијеЂурић, када смо ушли у судницу у Палати београдске правде 13. априла овегодине, да бисмо присуствовали испитивању четрнаесторо младих људи, које сусрпске власти оптужили да су ''хтели извршење кривичне радње ширења расне идруге мржње и  у стању урачунљивостижелели да спрече одржавање Параде поноса (10.октобра 2010. године)''.

Међу њима је и Јелена Ћалић-Обрадовић, која,иако у осмом месецу трудноће /додуше, позивана са слободе/, бива присутна насваком рочишту, као оптужена за поменута тешка кривична дела.

У публици смо већ стална лица на овом исличним суданијама: академик Коста Чавошки, посланик Александра Јанковић,књижевник Радослав Братић...

Дошли по двоје родбине оптужених. Забринути.Наравно.

Судије, тужилац и остали службеници заузешесвоја места. Посматрам их и не свиђају ми се.

Адвоката је двадесетак, многи су браниоци усличним предметима.

Јелена је на оптуженичкој клупи. Млада,пркосно ведра. Видљиво поодмакле трудноће.

Потресан је улазак тринаест младића у ланцимана рукама, међу двадесет и шест стражара! Неконтролисано ми се отргао јецај инезаустављиве сузе!

Седим тако да имам директан поглед на судије.За новинарски посао је важно имати и најбољи преглед ситуације у којој сеновинар налази.

На молбу адвоката да издвоји поступак према Јелени,судија је изводи за говорницу. Она покушава да стоји усправно, али је микрофонпостављен тако да мора да се савија пред судским већем док одговара. На питањепредседника суда: ''Како сте?'', одговара, смешећи се добродушно, попут већине трудница, слегнувши раменима:''Добросам''. И враћа се на оптуженичку клупу.

Адвокати траже да се из доказног материјалаиздвоји шема телефонских позива између оптужених, јер су они, који су пресуднидео доказног материјала обављени пошто су им истражни судије одузели мобилнетелефоне. Тужилац и суд одбијају захтев.

Адвокат оптуженог Марка Лазаревића поновоуказује на полицијску документацију, која доказује да он није могао бити ниучесник ни организатор било каквих демонстрација тога дана. Суд и тужилацодбијају његов захтев да се ослободи оптужбе.

За говорницу излази сведок МИЛОРАД Милошевић.Рођен је у Госпићу. Знам га као истинског борца за признавање истине о страдањусрпског народа и правду за жртве. Сведочи да нису имали организовану намеру даврше кривично дело ширења расне и друге мржње, већ да иду на литургију у црквуСветог Марка и храм Светог Саве.

Потом је председник суда ДАНКО ЛАУШЕВИЋ,позвао Младена Обрадовића да се обрати сведоку.

Као и увек до сада, откако га срећем наскуповима и лично сретнем, Младен се поздравља племенитим патријархалнимпоздравом: ''ПОМАЖЕ БОГ!''

Тако је учинио и сада: усправио се, онаковисок и витак, омршавио поприлично, и рекао: ''ПОМАЖЕ БОГ!''

Мислим да смо му спонтано одговорили: ''БОГ ТИПОМОГАО''! сведок свакако јесте.

Судија се тргао и прекинуо Обрадовића,упозоривши га да се тако не обраћа у судници! Присутне извештачице са суђења''Жене у црном'', објавиле су да је он рекао:''Такви поздрави мени не сметају,али нису за судницу. То ви можете у затвору или на слободи!''

Да ли је баш тако или слично нешто рекао, незнам. Нисам чула, јер смо ми у публици са запрепашћењем коментарисали и крстилисе, у чуду! Није помогла ни интервенција адвоката Горана Петронијевића. СудијаДАНКО ЛАУШЕВИЋ остао је при својој забрани.

Извештачице ''Жене у црном'', пишу да су ''иовом приликом, да подрже оптужене, у судници били СРПСКИ НАЦИОНАЛНИРАДНИЦИ,   којима се овом приликомпридружио и свештеник Српске православне цркве, Жарко Гавриловић (који је УЧЕСТВОВАОУ РАЗБИЈАЊУ ПАРАДЕ ПОНОСА 2001. године)''.

После паузе председник суда ДАНКО ЛАУШЕВИЋ,својим радом изазива жамор у публици.

Он је и пре тога опомињао да не ометамо радсуда, иначе ће све избацити из суднице. Изгледало је да је превише нервозан.

Сада је подигао главу, погледао у мене и строгонаредио: ''Госпођо у црвеном шалу, напустите судницу!''

Питала сам га зашто! Он је претећи поновионалог:''Ометате рад суда! Напустите судницу!''

Али, чиме ја то ометам рад суда! Реч нисамрекла. Гласа нисам пустила.

''Немојте да Вас обезбеђење избацује!''

Устала сам, наслонила се на ограду у судници ирекла председнику суда ДАНКУ ЛАУШЕВИЋУ, да он сигурно зна зашто баш менеизбацује са овог суђења!

Тада сам се сетила ранијег упозорења високогполицијског службеника, који ме је пратио са полицијом по Србији, бранећи ми дапредставим своју књигу РАПОРТ КОМАНДАНТУ, посвећену истини о ратном путу ВојскеРепублике Српске  и њеног командантагенерала РАТКА МЛАДИЋА. На питање докле ће да ме прате и прогоне тако јаке антитерористичке(ваљда се тако означавају полицајци са панцирима и штитовима) полицијске снагејош из Врбаса и Црвенке, пред камерама је рекао: ''Све док се не одрекнете''Образа'', који стоји иза Вас!''

Тада сам рекла да је човеку немогуће да сеодрекне свог образа, али је и он одговорио строгим упозорењем да им не ометамспровођење поступка за забрану ''ОБРАЗА'' у Србији!

Стога, да ли заиста није знао ко сам -  не верујем.

Шта је председнику суда ДАНКУ ЛАУШЕВИЋУ билона памети - не знам.

Али знам дакле, да  је тога дана председник суда ДАНКО ЛАУШЕВИЋ  забранио помоћ Бога у судници, а мене истераоиз суднице и забранио ми да обавим ваљано свој новинарски посао.

Избачена, чекајући завршетак суђења у тзв.Палати београдске правде, прелиставам поменуту књижицу ''Памти, Србине, иусправи се'' и пишем да бисмо се усправили!

                   ЗАШТО  ОЦА?!

Када је, тога дана, адвокат Горан Петронијевићпредложио суду да се преслуша тонски запис телефонског разговора оптуженогМладена Обрадовића и ''угледног свештеника оца Жарка Гавриловића'', тужитељкасе успротивила речима: ''У реду је да преслушамо свештеника, али зашто ињеговог оца!?''

 

ДВА АРШИНА,

БРАНКИЦА И ЉИЉАНА

 

Почев од 2004. године, када је емитована прва емисија серијала „Инсајдер“на Телевизји Б 92, Бранкица Станковић, аутор и уредник тог и каснијих прилога,била је изложена разним притисцима и петњама. Врхунац напада уследио је 2008.године када је „Инсајдер“ кренуо у разобличавању такозване „фудбалске мафије“.Нашла се Бранкица у унакрсној паљби како појединаца, тако и навијачких група.Због озбиљно схваћених претњи, међу којима се често користио и термин„убиство“, више од дванаест месеци није је било на екрану телевизије у којој јепочела новинарску каријеру 1997. године. Данас, после дугог избијања изјавности, окружена српском полицијом која је штити од покушаја реализовањапретњи, добитница награде за најбољег новинара 2009. и „Личност године ОЕБС-а“у 2010. години, поново се ових дана вратила у „прозор у свет“. Она и њениданашњи саговорници и сарадници, подсећају телевизијски аудиторијум на данекада је ауторка „Инсајдера“ била у центру пажње штампаних и електронских медијаи, истовремено, настављајући рад на истраживачком новинарству, припремају новеприлоге у оквиру најпопуларнијег серијала ТВ Б 92. Бранкица, значи, послеједногодишње апстиненције поново креће са емисијом која јој је донела бројнадомаће и међународна признања

Међутим, ма колико радовао повратак Бранкице, неопходно је указати дадомаћи медији доста пристрасно, са упадљиво политичким обележјима, обавештавајујавност о проблемима с којима се суочавају њене бројне колеге и колегинице.Истини за вољу, наиме, било је примера који су по физичкој и психичкојбруталности, превазилазили све што је Бранкица доживљавала и преживљавања усмислу упућиваних јој претњи током емитовања „Инсајдера“. Далеко од свакепомисли да се на било који начин минимизирају претње и напади на Бранкицу,нужно је сада, када се кроз велика врата враћа на мали екран, подсетити на свешто је доживела и преживела, али и на страдања једне њене старије колегинице, очему се у јавности готово ништа не зна.

Велика прашина дигла се у медијима протеклих година поводом претњи упућенихБранкици Станковић, новинарки београдске телевизије Б 92 и ауторкителевизијског серијала „Инсајдер“. После емитовања прве епизоде серијала, путемфејсбука, графита на београдским зградама и оградама и писмима упућиваним наадресу Бранкице и телевизије Б 92, стигло је на стотине претњи, гарниранихчесто непристојним вокабуларом. Претње, одмах ваља рећи, нису биле нималобезазлене. Претило се чак и смрћу не само Бранкици већ и осталим учесницима уприпремању и реализацији „Инсајдера“. Разлози упућених претњи су што су аутори,поред осталог, упознали јавност са садржајем великог броја пријава које јеполиција подносила против вођа навијачких група „Делија“, „Гробара“, „Рада“ идругих група и појединаца. По тим пријавама како се наводи у „Инсајдеру“,готово по правилу није долазило до правоснажних пресуда.

На претње су оправдано реаговали многи појединци и институције, захтевајућиод надлежних државних органа да открију ауторе претњи и приведу их правди.Поред бројних појединачних, неопходно је истаћи реакцију председника СрбијеБориса Тадића који је поручио да држава неће толерисати насиља хулигана икриминалаца. Он је посебно истакао да ће држава предузети све мере заштитеновинара и најавио да ће државни органи реаговати и „у складу са закономухапсити и процесуирати сваког ко угрожава туђе животе“. Огласио се и министарунутрашњих послова Ивица Дачић који је такође нагласио да ће се премапочиниоцима, уколико буду откривени, предузети одговарајуће санкције. МинистарДачић је посебно нагласио да ће Министарство унутрашњих послова (МУП) иполиција „максимално заштитити све који се баве послом од јавног значаја, каошто је новинарска професија“. Касније ће се, на примеру београдске новинарке икњижевнице Љиљане Булатовић, видети како полиција „штити“ новинаре који нисунаклоњени људима и странакама на власти. Није по страни остала ни госпођаСнежана Маловић, министар правде, која се такође заложила за хитно откривањепочинилаца претњи преко интернета, графита, писама и других начина узнемиравањапредставника медија.

У одбрану Бранкице Станковић и њених колега из Б 92 устала су и новинскаудружења – Удружење новинара Србије (УНС), Независно удружење новинара Србије(НУНС), Независно друштво новинара Војводине (НДВН) и Асоцијација независнихелектронских медија (АНЕМ). Наведена удружења су, што је посве нормално, сталау одбрану Бранкице и њених колега. АНЕМ је, на пример, у одвојеном саопштењузахтевао да се заштите угрожени новинари и хитно покрене акција „на откривању ипроцесуирању онима који прете лицима ангажованим на серијалу Инсајдер“. С другестране НДНВ, уз најоштрију осуду напада на ауторе „Инсајдера“, тај чинквалификује као „лов на вештице какав Европа, па чак и несрећна држава Србијаодавно нису видели“. Слична реаговања стигла су од УНС-а и НУНС-а који су,такође, сличним изјавама осудили нападе на ауторе серијала.

Јавности се поводом претњи које су сустизеле једна другу, обратио и ВеранМатић, директор и главни и одговорни уредник ТВ Б 92. Он на јавност и државнеоргане апелује да се солидаришу са угроженим новинарима. С тим у вези посебноинсистира да у томе ућешће узму „демократска јавност, новинарска и медијскаудружења и удружења за заштиту људских права у земљи и иностранству. Неопходноје“, наставља Веран Матић, „да ова држава, ако је искрено опредељена задемократске реформе и за европску будућност, напокон утврди и каже ко стоји изанапада на професионалне медије и да одговорне изведе пред лице правде“.

Све до сада је у реду и природно је што нема било каквих приговора нареаговања појединаца и институција у вези са нападима на ауторе серијала„Инсајдер“. Али, често пута, као и овом приликом, једно „али“ наводи на помисаода се, без порицања оправданости наведених ставова и изјава, једнострано иједногласно устаје у одбрану режимских новинара, што није случај када се ради оновинарима које бије глас да нису наклоњени странкама на власти. Пример госпођеЉиљане Булатовић, једно је од сведочанстава да у Србији постоје два аршина кадаје однос актуелне власти и медија према новинарима у питању. Јер, док је случајБранкице Станковић свакодневно нашироко и надугачко разглабан у свим штампаними електронским медијима, о упаду специјалне јединице Управе криминалистичкеполиције МУП-а у стан Љиљане Булатовић, готово да се није чула ни реч. А радисе, како је тврдила госпођа Булатовић, о упаду великог броја полициајца „подпанцирима и фантомкама, са упереним аутоматским наоружањем“. Упад полицајаца сахеклерима у стан извршен је по налогу Већа за ратне злоћине Окружног суда уБеограду. Подсећало је то на сцене акција приликом хапшења нарко дилера и најтежихкриминалаца, а све то трајало је пуних осам часова, плус два часа испитивањагоспође Булатовић у МУП-у.

„Оправдање“ за брутални претрес стана и заплену њених и њеног супругаразних списа и докумената, забелшки, мобилних телефона и телефонских именика, билесу, вероватно, њене књиге о генералу Ратку Младићу, због чега је осумњичена каоједан од његових јатака. „Прекршене су основне етичке норме према мени“, кажеЉиљана Булатовић, и наставља: „Дубоко сам увређена. Претрпели смо тежак душевнибол“. А о бруталности полиције говори и податак да је, поред запленевидеокасета, фотографија, књига, новина и докумената, заплењена чак и личнамедицинска документација њеног сипруга, који је, иначе, дијабетичар подинсулином.

Налогодавци за упад полиције у стан госпође Булатовић су по њеним речимасигурно читали књиге о Ратку Младићу чији је она аутор. Могли су, стога, да је,уместо упада у стан, позову на разговор па да после тога, ако сматрајупотребним, донесу одлуку да, на цивилизован начин, обаве претрес стана и запленеличну документацију и друге материјале. Уверена да је све то дело министраРасима Љајића и тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића, Љиљана Булатовићкаже: „Они су се усудили да ударе хеклерима на истину, тешко угрозе здрављемога супруга, а мени учине част да сам јатак генерала Младића“. Изразила је,такође, уверење да ће медији прећутати све што се тог дана збивало у њеномстану. И била је у праву. Јер, овај варварски чин медији су једноставнопрећутали. А кукавички и поданички ћутали су и сви они који су на сав гласдавали изјаве, писали, говорили и снимали сваки детаљ у вези са вербалнимнападима на „Инсајдер“ и Бранкицу Станковић.

     

                                                                                                    Аутор: Радисав Ристић

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ – МЕДИЋ

Лауреат је награде Савеза писаца Русије ИМПЕРСКА КУЛТУРА у категорији ЗА СЛОВЕНСКО БРАТСТВО, 2009. године – за храброст, верност и постојаност у служењу јединству православних народа.
Лауреат је ДИПЛОМЕ ЗЛАТНИ ВИТЕЗ, на Првом Словенском форуму уметности Првог Славенског књижевног форума 2010. године, за допринос развитку књижевности и јединству словенских народа – за књигу РАПОРТ КОМАНДАНТУ.

Рођена је (Дрљевић) 1940. у Томашеву, Црна Гора. Школовала се у Београду и Књажевцу, дипломирала на одсеку опште књижевности на Филолошком факултету Београдског универзитета. Живи у Београду.
Члан је Савеза писаца Русије.
Члан је Удружења књижевника Србије, почасни члан Удружења писаца ''Десанка Максимовић'' у Торонту, члан Удружења књижевника ''Поета'' и Удружења новинара Србије.
Један је од оснивача и члан Међународног одбора за истину о др Радовану Караџићу.
Председник је Скупштине Хуманитарне организације ''Браниоци отаџбине'', почасни је члан Борачке организације Сребреница.
Од 1960. до 1975. бавила се професионално политиком и била на високим политичким републичким и југословенским функцијама у Београду и Титограду. Својом вољом напустила је политику и посветила се углавном истраживачком новинарству, публицистици, историјској литератури, бавећи се брањеним и за постојеће режиме непријатним темама.
Од 1975. била је новинар - уредник у Документарној редакцији ТВ Београд, новинар београдског дневног листа ''Експрес Политика'', главни и одговорни уредник магазина за друштвена питања ''Политикин Свет'' (смењена од стране тзв. демократских снага 1991. године), потом била новинар ''Илустроване Политике'', дописник московског недељника ''Обшћаја газета''.
У пензији је (од 1999. год.), између нових књига, пише за београдске листове и часописе: ''Гром'', ''Сведок'', ''Ревија 92'', ''Печат'', ''Правда'' , ''Вечерње новости'', многе руске сајтове фондск.ру, рускаја.линија, руск.ру.
Члан је Издавачког савета Часописа савеза Писаца Русије РОДНАЈА ЛАДОГА (Петроград).
Осим бројних ауторских и значајних фељтона, аутор је седамнаест књига, углавном књижевне публицистике: ''Била једном чета девојачка''(1985.), ''Призренски процес'' (1987.), ''Смрт је њихов занат – документи усташког тероризма''(1993.), ''Исповести'' (1995.), ''Генерал Младић'' (од 1996. – шест издања), ''Косово, не дам те забораву'' (1999.), ''Записи из пожара'' (поезија, 2000.), ''Радован'' (од 2002. - три издања), ''Завет мајке Радована Караџића'' (2003. два издања), ''Ламент над Косовом'' (2004.), ''Зар је злочин бранити отаџбину'' (2005.), ''Истинита Сребреница'' (2005. - два издања), ''Ореол или омча за Ратка Младића'' (2006.), ''Српске мученице Сребренице'' (2007.) ''Крици и опомена – страдање Срба у Насеровим логорима'' (2008.), ''Рапорт команданту – посвећена генералу Младићу'' (2009. и 2010.) и на енглеском језику скраћено издање ''О генералу Младићу и рату у Босни и Херцеговини''.
Уредник је (заједно са др Алексом Ђилас) посебно значајне књиге ''Српско питање'' (1991.), која је окупила на ту тему елитне српске интелектуалце.
Књига ''Генерал Младић'' објављена је на руском језику у Москви 1998. године.
Као члан ХО ''Браниоци отаџбине 1998/99'' током 2003. и 2004. године организовала је и водила протестне трибине по читавој Србији, под именом ''Зар је злочин бранити отаџбину'', посвећене одбрани од хашке оптужнице команданата и припадника Приштинског корпуса Војске Србије и Црне Горе. На трибинама у Лесковцу, Бабушници, Краљеву, Врбасу, Чачку, Косовској Митровици и Београду, уз војнике, официре, родитеље страдалих војника, говорили су и такви ауторитети правних наука, као што су проф др Смиља Аврамов и академик Коста Чавошки.
Као борац за очување достојанства српског народа кроз неговање документарне истине о савременој историји, о истинитим ратним и послератним догађајима у Сребреници, на основу вишегодишњих истраживања, Љиљана Булатовић је говорила на многим трибинама и научним скуповима у Сребреници, Новом Саду, Суботици, Београду, Москви, Подгорици и др. За ширу јавност њено најзапаженије излагање било је јула 2005. године на трибини посвећеној десетогодишњице ослобођења Сребренице, на Правном факултету у Београду, у организацији НВО Номоканон, али и на Конференцији о ''Страдању Срба у бирчанском крају – злочину без казне'', у Сребреници 27.октобра 2006. године.
Од 1991. године не припада ниједној странци, нити партији.
Редовно је учествовала на научним скуповима Српске радикалне странке ''Војислав Шешељ'' у Београду и Новом Саду против постојања и деловања хашког трибунала и на посебној трибини ''Истина о Сребреници'' у Београду.
Љиљана Булатовић је имала излагање и на међународном научном скупу у Москви ''Деловање хашког трибунала – садржај, резултати, ефективност'', у организацији Центра за изучавање савремене балканске кризе у Институту за словенске науке Руске академије наука и НВО ''Историјски пројекат Сребреница'', 22 и 23. априла 2009. године.

Адреса:
11000 Београд, ул. Милоша Савковића 11.
e-meil: likid@eunet.rs

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• LJILJANA BULATOVIĆ: PROMENADA 09.03.2012
• Ratko Mladić: ZNA KO MU JE UBIO KĆERKU
• GODIŠNJA NAGRADA SAVJETSKAJA RASIJA
• РАПОРТ ИСТИНЕ...
• PISMO LJILJANE BULATOVIĆ UČESNICIMA ''PETROVDANSKIH DANA U SREBRENICI''
• OTVORENO PISMO MILORADU DODIKU, PREDSJEDNIKU REPUBLIKE SRPSKE
• PISMO GENERALU MLADIĆU
• OBRAZ SUDA I BEŠČAŠĆA
• Odnos vlasti prema novinarima
• ВИДЕО ЗАПИС СА ПРОМОЦИЈА ''РАПОРТ КОМАДАНТУ''

• Generalna [2]
• MOJE KNJIGE [0]
• PROMOCIJE [1]
• NAGRADE [2]
• KOMENTARI [5]
• ČLANCI [1]
• VIDEO SNIMCI [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom