LJILJANA BULATOVIĆ

 

ДВА АРШИНА,

БРАНКИЦА И ЉИЉАНА

 

Почев од 2004. године, када је емитована прва емисија серијала „Инсајдер“на Телевизји Б 92, Бранкица Станковић, аутор и уредник тог и каснијих прилога,била је изложена разним притисцима и петњама. Врхунац напада уследио је 2008.године када је „Инсајдер“ кренуо у разобличавању такозване „фудбалске мафије“.Нашла се Бранкица у унакрсној паљби како појединаца, тако и навијачких група.Због озбиљно схваћених претњи, међу којима се често користио и термин„убиство“, више од дванаест месеци није је било на екрану телевизије у којој јепочела новинарску каријеру 1997. године. Данас, после дугог избијања изјавности, окружена српском полицијом која је штити од покушаја реализовањапретњи, добитница награде за најбољег новинара 2009. и „Личност године ОЕБС-а“у 2010. години, поново се ових дана вратила у „прозор у свет“. Она и њениданашњи саговорници и сарадници, подсећају телевизијски аудиторијум на данекада је ауторка „Инсајдера“ била у центру пажње штампаних и електронских медијаи, истовремено, настављајући рад на истраживачком новинарству, припремају новеприлоге у оквиру најпопуларнијег серијала ТВ Б 92. Бранкица, значи, послеједногодишње апстиненције поново креће са емисијом која јој је донела бројнадомаће и међународна признања

Међутим, ма колико радовао повратак Бранкице, неопходно је указати дадомаћи медији доста пристрасно, са упадљиво политичким обележјима, обавештавајујавност о проблемима с којима се суочавају њене бројне колеге и колегинице.Истини за вољу, наиме, било је примера који су по физичкој и психичкојбруталности, превазилазили све што је Бранкица доживљавала и преживљавања усмислу упућиваних јој претњи током емитовања „Инсајдера“. Далеко од свакепомисли да се на било који начин минимизирају претње и напади на Бранкицу,нужно је сада, када се кроз велика врата враћа на мали екран, подсетити на свешто је доживела и преживела, али и на страдања једне њене старије колегинице, очему се у јавности готово ништа не зна.

Велика прашина дигла се у медијима протеклих година поводом претњи упућенихБранкици Станковић, новинарки београдске телевизије Б 92 и ауторкителевизијског серијала „Инсајдер“. После емитовања прве епизоде серијала, путемфејсбука, графита на београдским зградама и оградама и писмима упућиваним наадресу Бранкице и телевизије Б 92, стигло је на стотине претњи, гарниранихчесто непристојним вокабуларом. Претње, одмах ваља рећи, нису биле нималобезазлене. Претило се чак и смрћу не само Бранкици већ и осталим учесницима уприпремању и реализацији „Инсајдера“. Разлози упућених претњи су што су аутори,поред осталог, упознали јавност са садржајем великог броја пријава које јеполиција подносила против вођа навијачких група „Делија“, „Гробара“, „Рада“ идругих група и појединаца. По тим пријавама како се наводи у „Инсајдеру“,готово по правилу није долазило до правоснажних пресуда.

На претње су оправдано реаговали многи појединци и институције, захтевајућиод надлежних државних органа да открију ауторе претњи и приведу их правди.Поред бројних појединачних, неопходно је истаћи реакцију председника СрбијеБориса Тадића који је поручио да држава неће толерисати насиља хулигана икриминалаца. Он је посебно истакао да ће држава предузети све мере заштитеновинара и најавио да ће државни органи реаговати и „у складу са закономухапсити и процесуирати сваког ко угрожава туђе животе“. Огласио се и министарунутрашњих послова Ивица Дачић који је такође нагласио да ће се премапочиниоцима, уколико буду откривени, предузети одговарајуће санкције. МинистарДачић је посебно нагласио да ће Министарство унутрашњих послова (МУП) иполиција „максимално заштитити све који се баве послом од јавног значаја, каошто је новинарска професија“. Касније ће се, на примеру београдске новинарке икњижевнице Љиљане Булатовић, видети како полиција „штити“ новинаре који нисунаклоњени људима и странакама на власти. Није по страни остала ни госпођаСнежана Маловић, министар правде, која се такође заложила за хитно откривањепочинилаца претњи преко интернета, графита, писама и других начина узнемиравањапредставника медија.

У одбрану Бранкице Станковић и њених колега из Б 92 устала су и новинскаудружења – Удружење новинара Србије (УНС), Независно удружење новинара Србије(НУНС), Независно друштво новинара Војводине (НДВН) и Асоцијација независнихелектронских медија (АНЕМ). Наведена удружења су, што је посве нормално, сталау одбрану Бранкице и њених колега. АНЕМ је, на пример, у одвојеном саопштењузахтевао да се заштите угрожени новинари и хитно покрене акција „на откривању ипроцесуирању онима који прете лицима ангажованим на серијалу Инсајдер“. С другестране НДНВ, уз најоштрију осуду напада на ауторе „Инсајдера“, тај чинквалификује као „лов на вештице какав Европа, па чак и несрећна држава Србијаодавно нису видели“. Слична реаговања стигла су од УНС-а и НУНС-а који су,такође, сличним изјавама осудили нападе на ауторе серијала.

Јавности се поводом претњи које су сустизеле једна другу, обратио и ВеранМатић, директор и главни и одговорни уредник ТВ Б 92. Он на јавност и државнеоргане апелује да се солидаришу са угроженим новинарима. С тим у вези посебноинсистира да у томе ућешће узму „демократска јавност, новинарска и медијскаудружења и удружења за заштиту људских права у земљи и иностранству. Неопходноје“, наставља Веран Матић, „да ова држава, ако је искрено опредељена задемократске реформе и за европску будућност, напокон утврди и каже ко стоји изанапада на професионалне медије и да одговорне изведе пред лице правде“.

Све до сада је у реду и природно је што нема било каквих приговора нареаговања појединаца и институција у вези са нападима на ауторе серијала„Инсајдер“. Али, често пута, као и овом приликом, једно „али“ наводи на помисаода се, без порицања оправданости наведених ставова и изјава, једнострано иједногласно устаје у одбрану режимских новинара, што није случај када се ради оновинарима које бије глас да нису наклоњени странкама на власти. Пример госпођеЉиљане Булатовић, једно је од сведочанстава да у Србији постоје два аршина кадаје однос актуелне власти и медија према новинарима у питању. Јер, док је случајБранкице Станковић свакодневно нашироко и надугачко разглабан у свим штампаними електронским медијима, о упаду специјалне јединице Управе криминалистичкеполиције МУП-а у стан Љиљане Булатовић, готово да се није чула ни реч. А радисе, како је тврдила госпођа Булатовић, о упаду великог броја полициајца „подпанцирима и фантомкама, са упереним аутоматским наоружањем“. Упад полицајаца сахеклерима у стан извршен је по налогу Већа за ратне злоћине Окружног суда уБеограду. Подсећало је то на сцене акција приликом хапшења нарко дилера и најтежихкриминалаца, а све то трајало је пуних осам часова, плус два часа испитивањагоспође Булатовић у МУП-у.

„Оправдање“ за брутални претрес стана и заплену њених и њеног супругаразних списа и докумената, забелшки, мобилних телефона и телефонских именика, билесу, вероватно, њене књиге о генералу Ратку Младићу, због чега је осумњичена каоједан од његових јатака. „Прекршене су основне етичке норме према мени“, кажеЉиљана Булатовић, и наставља: „Дубоко сам увређена. Претрпели смо тежак душевнибол“. А о бруталности полиције говори и податак да је, поред запленевидеокасета, фотографија, књига, новина и докумената, заплењена чак и личнамедицинска документација њеног сипруга, који је, иначе, дијабетичар подинсулином.

Налогодавци за упад полиције у стан госпође Булатовић су по њеним речимасигурно читали књиге о Ратку Младићу чији је она аутор. Могли су, стога, да је,уместо упада у стан, позову на разговор па да после тога, ако сматрајупотребним, донесу одлуку да, на цивилизован начин, обаве претрес стана и запленеличну документацију и друге материјале. Уверена да је све то дело министраРасима Љајића и тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића, Љиљана Булатовићкаже: „Они су се усудили да ударе хеклерима на истину, тешко угрозе здрављемога супруга, а мени учине част да сам јатак генерала Младића“. Изразила је,такође, уверење да ће медији прећутати све што се тог дана збивало у њеномстану. И била је у праву. Јер, овај варварски чин медији су једноставнопрећутали. А кукавички и поданички ћутали су и сви они који су на сав гласдавали изјаве, писали, говорили и снимали сваки детаљ у вези са вербалнимнападима на „Инсајдер“ и Бранкицу Станковић.

     

                                                                                                    Аутор: Радисав Ристић

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ – МЕДИЋ

Лауреат је награде Савеза писаца Русије ИМПЕРСКА КУЛТУРА у категорији ЗА СЛОВЕНСКО БРАТСТВО, 2009. године – за храброст, верност и постојаност у служењу јединству православних народа.
Лауреат је ДИПЛОМЕ ЗЛАТНИ ВИТЕЗ, на Првом Словенском форуму уметности Првог Славенског књижевног форума 2010. године, за допринос развитку књижевности и јединству словенских народа – за књигу РАПОРТ КОМАНДАНТУ.

Рођена је (Дрљевић) 1940. у Томашеву, Црна Гора. Школовала се у Београду и Књажевцу, дипломирала на одсеку опште књижевности на Филолошком факултету Београдског универзитета. Живи у Београду.
Члан је Савеза писаца Русије.
Члан је Удружења књижевника Србије, почасни члан Удружења писаца ''Десанка Максимовић'' у Торонту, члан Удружења књижевника ''Поета'' и Удружења новинара Србије.
Један је од оснивача и члан Међународног одбора за истину о др Радовану Караџићу.
Председник је Скупштине Хуманитарне организације ''Браниоци отаџбине'', почасни је члан Борачке организације Сребреница.
Од 1960. до 1975. бавила се професионално политиком и била на високим политичким републичким и југословенским функцијама у Београду и Титограду. Својом вољом напустила је политику и посветила се углавном истраживачком новинарству, публицистици, историјској литератури, бавећи се брањеним и за постојеће режиме непријатним темама.
Од 1975. била је новинар - уредник у Документарној редакцији ТВ Београд, новинар београдског дневног листа ''Експрес Политика'', главни и одговорни уредник магазина за друштвена питања ''Политикин Свет'' (смењена од стране тзв. демократских снага 1991. године), потом била новинар ''Илустроване Политике'', дописник московског недељника ''Обшћаја газета''.
У пензији је (од 1999. год.), између нових књига, пише за београдске листове и часописе: ''Гром'', ''Сведок'', ''Ревија 92'', ''Печат'', ''Правда'' , ''Вечерње новости'', многе руске сајтове фондск.ру, рускаја.линија, руск.ру.
Члан је Издавачког савета Часописа савеза Писаца Русије РОДНАЈА ЛАДОГА (Петроград).
Осим бројних ауторских и значајних фељтона, аутор је седамнаест књига, углавном књижевне публицистике: ''Била једном чета девојачка''(1985.), ''Призренски процес'' (1987.), ''Смрт је њихов занат – документи усташког тероризма''(1993.), ''Исповести'' (1995.), ''Генерал Младић'' (од 1996. – шест издања), ''Косово, не дам те забораву'' (1999.), ''Записи из пожара'' (поезија, 2000.), ''Радован'' (од 2002. - три издања), ''Завет мајке Радована Караџића'' (2003. два издања), ''Ламент над Косовом'' (2004.), ''Зар је злочин бранити отаџбину'' (2005.), ''Истинита Сребреница'' (2005. - два издања), ''Ореол или омча за Ратка Младића'' (2006.), ''Српске мученице Сребренице'' (2007.) ''Крици и опомена – страдање Срба у Насеровим логорима'' (2008.), ''Рапорт команданту – посвећена генералу Младићу'' (2009. и 2010.) и на енглеском језику скраћено издање ''О генералу Младићу и рату у Босни и Херцеговини''.
Уредник је (заједно са др Алексом Ђилас) посебно значајне књиге ''Српско питање'' (1991.), која је окупила на ту тему елитне српске интелектуалце.
Књига ''Генерал Младић'' објављена је на руском језику у Москви 1998. године.
Као члан ХО ''Браниоци отаџбине 1998/99'' током 2003. и 2004. године организовала је и водила протестне трибине по читавој Србији, под именом ''Зар је злочин бранити отаџбину'', посвећене одбрани од хашке оптужнице команданата и припадника Приштинског корпуса Војске Србије и Црне Горе. На трибинама у Лесковцу, Бабушници, Краљеву, Врбасу, Чачку, Косовској Митровици и Београду, уз војнике, официре, родитеље страдалих војника, говорили су и такви ауторитети правних наука, као што су проф др Смиља Аврамов и академик Коста Чавошки.
Као борац за очување достојанства српског народа кроз неговање документарне истине о савременој историји, о истинитим ратним и послератним догађајима у Сребреници, на основу вишегодишњих истраживања, Љиљана Булатовић је говорила на многим трибинама и научним скуповима у Сребреници, Новом Саду, Суботици, Београду, Москви, Подгорици и др. За ширу јавност њено најзапаженије излагање било је јула 2005. године на трибини посвећеној десетогодишњице ослобођења Сребренице, на Правном факултету у Београду, у организацији НВО Номоканон, али и на Конференцији о ''Страдању Срба у бирчанском крају – злочину без казне'', у Сребреници 27.октобра 2006. године.
Од 1991. године не припада ниједној странци, нити партији.
Редовно је учествовала на научним скуповима Српске радикалне странке ''Војислав Шешељ'' у Београду и Новом Саду против постојања и деловања хашког трибунала и на посебној трибини ''Истина о Сребреници'' у Београду.
Љиљана Булатовић је имала излагање и на међународном научном скупу у Москви ''Деловање хашког трибунала – садржај, резултати, ефективност'', у организацији Центра за изучавање савремене балканске кризе у Институту за словенске науке Руске академије наука и НВО ''Историјски пројекат Сребреница'', 22 и 23. априла 2009. године.

Адреса:
11000 Београд, ул. Милоша Савковића 11.
e-meil: likid@eunet.rs

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• LJILJANA BULATOVIĆ: PROMENADA 09.03.2012
• Ratko Mladić: ZNA KO MU JE UBIO KĆERKU
• GODIŠNJA NAGRADA SAVJETSKAJA RASIJA
• РАПОРТ ИСТИНЕ...
• PISMO LJILJANE BULATOVIĆ UČESNICIMA ''PETROVDANSKIH DANA U SREBRENICI''
• OTVORENO PISMO MILORADU DODIKU, PREDSJEDNIKU REPUBLIKE SRPSKE
• PISMO GENERALU MLADIĆU
• OBRAZ SUDA I BEŠČAŠĆA
• Odnos vlasti prema novinarima
• ВИДЕО ЗАПИС СА ПРОМОЦИЈА ''РАПОРТ КОМАДАНТУ''

• Generalna [2]
• MOJE KNJIGE [0]
• PROMOCIJE [1]
• NAGRADE [2]
• KOMENTARI [5]
• ČLANCI [1]
• VIDEO SNIMCI [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom