LJILJANA BULATOVIĆ

ЉИЉАНАБУЛАТОВИЋ МЕДИЋ, за ПЕЧАТ:

ПРОГОН ПРАВДЕ И ПРАВОСЛАВЉА

ИЗ ПАЛАТЕ ПРАВДЕ У БЕОГРАДУ

 /Запис из суда/

Београд, априла 2011.

''Памти, Србине, и усправи се!'' – невелику књижицу, значајних упозорења српству, додаде ми АнтонијеЂурић, када смо ушли у судницу у Палати београдске правде 13. априла овегодине, да бисмо присуствовали испитивању четрнаесторо младих људи, које сусрпске власти оптужили да су ''хтели извршење кривичне радње ширења расне идруге мржње и  у стању урачунљивостижелели да спрече одржавање Параде поноса (10.октобра 2010. године)''.

Међу њима је и Јелена Ћалић-Обрадовић, која,иако у осмом месецу трудноће /додуше, позивана са слободе/, бива присутна насваком рочишту, као оптужена за поменута тешка кривична дела.

У публици смо већ стална лица на овом исличним суданијама: академик Коста Чавошки, посланик Александра Јанковић,књижевник Радослав Братић...

Дошли по двоје родбине оптужених. Забринути.Наравно.

Судије, тужилац и остали службеници заузешесвоја места. Посматрам их и не свиђају ми се.

Адвоката је двадесетак, многи су браниоци усличним предметима.

Јелена је на оптуженичкој клупи. Млада,пркосно ведра. Видљиво поодмакле трудноће.

Потресан је улазак тринаест младића у ланцимана рукама, међу двадесет и шест стражара! Неконтролисано ми се отргао јецај инезаустављиве сузе!

Седим тако да имам директан поглед на судије.За новинарски посао је важно имати и најбољи преглед ситуације у којој сеновинар налази.

На молбу адвоката да издвоји поступак према Јелени,судија је изводи за говорницу. Она покушава да стоји усправно, али је микрофонпостављен тако да мора да се савија пред судским већем док одговара. На питањепредседника суда: ''Како сте?'', одговара, смешећи се добродушно, попут већине трудница, слегнувши раменима:''Добросам''. И враћа се на оптуженичку клупу.

Адвокати траже да се из доказног материјалаиздвоји шема телефонских позива између оптужених, јер су они, који су пресуднидео доказног материјала обављени пошто су им истражни судије одузели мобилнетелефоне. Тужилац и суд одбијају захтев.

Адвокат оптуженог Марка Лазаревића поновоуказује на полицијску документацију, која доказује да он није могао бити ниучесник ни организатор било каквих демонстрација тога дана. Суд и тужилацодбијају његов захтев да се ослободи оптужбе.

За говорницу излази сведок МИЛОРАД Милошевић.Рођен је у Госпићу. Знам га као истинског борца за признавање истине о страдањусрпског народа и правду за жртве. Сведочи да нису имали организовану намеру даврше кривично дело ширења расне и друге мржње, већ да иду на литургију у црквуСветог Марка и храм Светог Саве.

Потом је председник суда ДАНКО ЛАУШЕВИЋ,позвао Младена Обрадовића да се обрати сведоку.

Као и увек до сада, откако га срећем наскуповима и лично сретнем, Младен се поздравља племенитим патријархалнимпоздравом: ''ПОМАЖЕ БОГ!''

Тако је учинио и сада: усправио се, онаковисок и витак, омршавио поприлично, и рекао: ''ПОМАЖЕ БОГ!''

Мислим да смо му спонтано одговорили: ''БОГ ТИПОМОГАО''! сведок свакако јесте.

Судија се тргао и прекинуо Обрадовића,упозоривши га да се тако не обраћа у судници! Присутне извештачице са суђења''Жене у црном'', објавиле су да је он рекао:''Такви поздрави мени не сметају,али нису за судницу. То ви можете у затвору или на слободи!''

Да ли је баш тако или слично нешто рекао, незнам. Нисам чула, јер смо ми у публици са запрепашћењем коментарисали и крстилисе, у чуду! Није помогла ни интервенција адвоката Горана Петронијевића. СудијаДАНКО ЛАУШЕВИЋ остао је при својој забрани.

Извештачице ''Жене у црном'', пишу да су ''иовом приликом, да подрже оптужене, у судници били СРПСКИ НАЦИОНАЛНИРАДНИЦИ,   којима се овом приликомпридружио и свештеник Српске православне цркве, Жарко Гавриловић (који је УЧЕСТВОВАОУ РАЗБИЈАЊУ ПАРАДЕ ПОНОСА 2001. године)''.

После паузе председник суда ДАНКО ЛАУШЕВИЋ,својим радом изазива жамор у публици.

Он је и пре тога опомињао да не ометамо радсуда, иначе ће све избацити из суднице. Изгледало је да је превише нервозан.

Сада је подигао главу, погледао у мене и строгонаредио: ''Госпођо у црвеном шалу, напустите судницу!''

Питала сам га зашто! Он је претећи поновионалог:''Ометате рад суда! Напустите судницу!''

Али, чиме ја то ометам рад суда! Реч нисамрекла. Гласа нисам пустила.

''Немојте да Вас обезбеђење избацује!''

Устала сам, наслонила се на ограду у судници ирекла председнику суда ДАНКУ ЛАУШЕВИЋУ, да он сигурно зна зашто баш менеизбацује са овог суђења!

Тада сам се сетила ранијег упозорења високогполицијског службеника, који ме је пратио са полицијом по Србији, бранећи ми дапредставим своју књигу РАПОРТ КОМАНДАНТУ, посвећену истини о ратном путу ВојскеРепублике Српске  и њеног командантагенерала РАТКА МЛАДИЋА. На питање докле ће да ме прате и прогоне тако јаке антитерористичке(ваљда се тако означавају полицајци са панцирима и штитовима) полицијске снагејош из Врбаса и Црвенке, пред камерама је рекао: ''Све док се не одрекнете''Образа'', који стоји иза Вас!''

Тада сам рекла да је човеку немогуће да сеодрекне свог образа, али је и он одговорио строгим упозорењем да им не ометамспровођење поступка за забрану ''ОБРАЗА'' у Србији!

Стога, да ли заиста није знао ко сам -  не верујем.

Шта је председнику суда ДАНКУ ЛАУШЕВИЋУ билона памети - не знам.

Али знам дакле, да  је тога дана председник суда ДАНКО ЛАУШЕВИЋ  забранио помоћ Бога у судници, а мене истераоиз суднице и забранио ми да обавим ваљано свој новинарски посао.

Избачена, чекајући завршетак суђења у тзв.Палати београдске правде, прелиставам поменуту књижицу ''Памти, Србине, иусправи се'' и пишем да бисмо се усправили!

                   ЗАШТО  ОЦА?!

Када је, тога дана, адвокат Горан Петронијевићпредложио суду да се преслуша тонски запис телефонског разговора оптуженогМладена Обрадовића и ''угледног свештеника оца Жарка Гавриловића'', тужитељкасе успротивила речима: ''У реду је да преслушамо свештеника, али зашто ињеговог оца!?''

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ – МЕДИЋ

Лауреат је награде Савеза писаца Русије ИМПЕРСКА КУЛТУРА у категорији ЗА СЛОВЕНСКО БРАТСТВО, 2009. године – за храброст, верност и постојаност у служењу јединству православних народа.
Лауреат је ДИПЛОМЕ ЗЛАТНИ ВИТЕЗ, на Првом Словенском форуму уметности Првог Славенског књижевног форума 2010. године, за допринос развитку књижевности и јединству словенских народа – за књигу РАПОРТ КОМАНДАНТУ.

Рођена је (Дрљевић) 1940. у Томашеву, Црна Гора. Школовала се у Београду и Књажевцу, дипломирала на одсеку опште књижевности на Филолошком факултету Београдског универзитета. Живи у Београду.
Члан је Савеза писаца Русије.
Члан је Удружења књижевника Србије, почасни члан Удружења писаца ''Десанка Максимовић'' у Торонту, члан Удружења књижевника ''Поета'' и Удружења новинара Србије.
Један је од оснивача и члан Међународног одбора за истину о др Радовану Караџићу.
Председник је Скупштине Хуманитарне организације ''Браниоци отаџбине'', почасни је члан Борачке организације Сребреница.
Од 1960. до 1975. бавила се професионално политиком и била на високим политичким републичким и југословенским функцијама у Београду и Титограду. Својом вољом напустила је политику и посветила се углавном истраживачком новинарству, публицистици, историјској литератури, бавећи се брањеним и за постојеће режиме непријатним темама.
Од 1975. била је новинар - уредник у Документарној редакцији ТВ Београд, новинар београдског дневног листа ''Експрес Политика'', главни и одговорни уредник магазина за друштвена питања ''Политикин Свет'' (смењена од стране тзв. демократских снага 1991. године), потом била новинар ''Илустроване Политике'', дописник московског недељника ''Обшћаја газета''.
У пензији је (од 1999. год.), између нових књига, пише за београдске листове и часописе: ''Гром'', ''Сведок'', ''Ревија 92'', ''Печат'', ''Правда'' , ''Вечерње новости'', многе руске сајтове фондск.ру, рускаја.линија, руск.ру.
Члан је Издавачког савета Часописа савеза Писаца Русије РОДНАЈА ЛАДОГА (Петроград).
Осим бројних ауторских и значајних фељтона, аутор је седамнаест књига, углавном књижевне публицистике: ''Била једном чета девојачка''(1985.), ''Призренски процес'' (1987.), ''Смрт је њихов занат – документи усташког тероризма''(1993.), ''Исповести'' (1995.), ''Генерал Младић'' (од 1996. – шест издања), ''Косово, не дам те забораву'' (1999.), ''Записи из пожара'' (поезија, 2000.), ''Радован'' (од 2002. - три издања), ''Завет мајке Радована Караџића'' (2003. два издања), ''Ламент над Косовом'' (2004.), ''Зар је злочин бранити отаџбину'' (2005.), ''Истинита Сребреница'' (2005. - два издања), ''Ореол или омча за Ратка Младића'' (2006.), ''Српске мученице Сребренице'' (2007.) ''Крици и опомена – страдање Срба у Насеровим логорима'' (2008.), ''Рапорт команданту – посвећена генералу Младићу'' (2009. и 2010.) и на енглеском језику скраћено издање ''О генералу Младићу и рату у Босни и Херцеговини''.
Уредник је (заједно са др Алексом Ђилас) посебно значајне књиге ''Српско питање'' (1991.), која је окупила на ту тему елитне српске интелектуалце.
Књига ''Генерал Младић'' објављена је на руском језику у Москви 1998. године.
Као члан ХО ''Браниоци отаџбине 1998/99'' током 2003. и 2004. године организовала је и водила протестне трибине по читавој Србији, под именом ''Зар је злочин бранити отаџбину'', посвећене одбрани од хашке оптужнице команданата и припадника Приштинског корпуса Војске Србије и Црне Горе. На трибинама у Лесковцу, Бабушници, Краљеву, Врбасу, Чачку, Косовској Митровици и Београду, уз војнике, официре, родитеље страдалих војника, говорили су и такви ауторитети правних наука, као што су проф др Смиља Аврамов и академик Коста Чавошки.
Као борац за очување достојанства српског народа кроз неговање документарне истине о савременој историји, о истинитим ратним и послератним догађајима у Сребреници, на основу вишегодишњих истраживања, Љиљана Булатовић је говорила на многим трибинама и научним скуповима у Сребреници, Новом Саду, Суботици, Београду, Москви, Подгорици и др. За ширу јавност њено најзапаженије излагање било је јула 2005. године на трибини посвећеној десетогодишњице ослобођења Сребренице, на Правном факултету у Београду, у организацији НВО Номоканон, али и на Конференцији о ''Страдању Срба у бирчанском крају – злочину без казне'', у Сребреници 27.октобра 2006. године.
Од 1991. године не припада ниједној странци, нити партији.
Редовно је учествовала на научним скуповима Српске радикалне странке ''Војислав Шешељ'' у Београду и Новом Саду против постојања и деловања хашког трибунала и на посебној трибини ''Истина о Сребреници'' у Београду.
Љиљана Булатовић је имала излагање и на међународном научном скупу у Москви ''Деловање хашког трибунала – садржај, резултати, ефективност'', у организацији Центра за изучавање савремене балканске кризе у Институту за словенске науке Руске академије наука и НВО ''Историјски пројекат Сребреница'', 22 и 23. априла 2009. године.

Адреса:
11000 Београд, ул. Милоша Савковића 11.
e-meil: likid@eunet.rs

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• LJILJANA BULATOVIĆ: PROMENADA 09.03.2012
• Ratko Mladić: ZNA KO MU JE UBIO KĆERKU
• GODIŠNJA NAGRADA SAVJETSKAJA RASIJA
• РАПОРТ ИСТИНЕ...
• PISMO LJILJANE BULATOVIĆ UČESNICIMA ''PETROVDANSKIH DANA U SREBRENICI''
• OTVORENO PISMO MILORADU DODIKU, PREDSJEDNIKU REPUBLIKE SRPSKE
• PISMO GENERALU MLADIĆU
• OBRAZ SUDA I BEŠČAŠĆA
• Odnos vlasti prema novinarima
• ВИДЕО ЗАПИС СА ПРОМОЦИЈА ''РАПОРТ КОМАДАНТУ''

• Generalna [2]
• MOJE KNJIGE [0]
• PROMOCIJE [1]
• NAGRADE [2]
• KOMENTARI [5]
• ČLANCI [1]
• VIDEO SNIMCI [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom